Перо

ПИСАЦ ЛАБУД ДРАГИЋ, ПЕСНИК СТИХИЈА ПЛАНИНЕ, ИСТОРИЈЕ И ДУШЕ
Тако пише само он
Још као млад схватио је да Бекет и Фокнер станују у магичној стварности нашег света. Долазио је из језичког вулкана Горње Мораче, где су се његови преци, пре неколико столећа, доселили из Гацка у Херцеговини, с бројаницом именâ и легенди, ратничке душе и филозофије памћења. Истраживао је модерност, апсурд, иронију, игре књижевним поступцима. Што су с напором постизале и звезде српске прозе оног доба, њему је успевало с неком многозначном лакоћом. Изгледа да га је баш зато чекао много стрмији и сеновитији пут. На право и заслужено место неопозиво стиже кроз „Коло” Српске књижевне задруге, године 2016. Спада међу ретке писце чију ћете реченицу увек познати

Пише: Драган Лакићевић

Сасвим особена фигура српске књижевности, у последњим деценијама XX и у првим деценијама XXI века, Лабуд Драгић објављује прве приче у београдској Књижевној речи осамдесетих, а прве књиге Који немају печата и Срам у катедрали током девете деценије прошлога века у „Радовој” библиотеци „Знакови поред пута”, резервисаној, у то време, за „нове видове ироније, еротике и фантастике”: Албахари, Тадић, Петковић, Нешић, Великић, Аћин...
Драгић је, међу њима, био нешто друго и посебно. Сваки од колега из едиције имао је неког или нешто што га је фаворизовало – некад програм, некад поступак... Неког уредник, неког часопис, жири, или тренд критике. Лабуд је био сам, уколико не рачунамо сервис – његовог издавача.
Но и тада бљеснуо је његов изузетни дар.
Био је млад, схватио да Бекет и Фокнер станују у магичној стварности нашег света, не само овог београдског, него и оног завичајног, у вихорним продолима морачких и ровачких планина, и у дубини амбивалентног предања. Лабуд је долазио из језичког вулкана Горње Мораче, где су његови преци, пре неколико столећа, доселили (убјежали) из Гацка у Херцеговини, с бројаницом имена и легенди, ратничке душе и филозофије памћења. У том збегу званом Ускоци, примили су се као и остала братства одбране свих домаћих светиња, од њиве и буљука до сабље и иконе, које је обједињавао морачки манастир, лавра Немањића из XIII века. У Морачи се разгоревала мисао на Светога Саву, косовски подвиг кнеза Лазара, сусрет с Карађорђем 1809. на Сјеници... Привлачиле су их и цетињске светиње, где се и данас моли Петар I, а Свемогућем Богу пева химне Петар II, песник Луче микрокозма... Та мисао одржавала је сан и јаву, смисао трајања на земљи.
Школе је учио у Морачи, Титограду и Сарајеву, студирао светску књижевност у Београду, где се за катедром Општег семинара смењују Војислав Ђурић, Никола Милошевић, Драган Недељковић, Владета Кошутић, Иво Тартаља, Нана Богдановић и други професори. За катедром брује, на српском, преводи класика – из пера Милоша Н. Ђурића, Ђорђа Поповића, Ристе Одавића, Симе Пандуровића, Драгише Станојевића, Станислава Винавера, сина и оца Живојиновића... И та катедра уливала је гордост и самопоуздање својим полазницима.
У сарајевској гимназији – приповедао нам је Лабуд у оно доба – био је обичај да се, пред почетак сваког часа, у десном горњем углу табле напише име предмета. За то је био задужен редар. Када је био редар, млади Драгић је на табли написао скраћени и уобичајени назив предмета: „српски” – ваљда да на табли остави што више слободног простора. То је наљутило наставника „српског” – нешто му је сметало или недостајало, свакако „хрватски”; у та срећна времена није свака скупина политиканата и агената могла измишљати свој језик.

НОВ, САМ, НИЧИЈИ

Потекао из искона усмене традиције и из рудника језика, с обиљем епског наслеђа и молских боја небеса изнад страшних ноћних планина, Драгић је с почетка тежио модерности – учио на савременој књижевности запада. Блиски су му били Новалис и По, Ниче, Кафка и Џојс. Изазивао га је апсурд, истраживао је игре и могућности поступка. Његову рану прозу интонирала је поезија, али се спорадично огледао и у поезији. Иронични темперамент и згуснути лексички слојеви определили су га за прозу. Његове ране књиге су збирке приповедака: Који немају печата, Срам у катедрали, Долином сенки. Својеврсни артизам обележавао је његову синтаксу. Магија приповедања зрачила из сваке реченице. Песничке слике биле су само елементи прозних призора. Из тог времена потиче Лабудова антологијска прича „Дечак Тони”, где се у призору апсурдног света војске (сваке па и наше) сликала патологија и патња у исти мах.
Критика је Лабудову прозу махом остављала по страни. У епохи у којој би млади писац, са једном или две књиге, добијао на десетине приказа и интервјуа, с Лабудом се оклевало, ваља размислити зашто. Биће да је био необичан његов дар – експресивност језика и мајсторија приповедања. Оно што су многи постизали с напором, па чак и звезде српске прозе оног доба (Киш, Ковач, Савић, Стевановић, Бели Марковић), чинило се да једном, новом, ничијем – успева с лакоћом. На другој страни били су мајстори реалисти – Михаиловић, Јован Радуловић, Братић... Лабуд се ни уз њих није могао сврстати.
Неправда се почела спорадично исправљати када је у Српској књижевној задрузи објављен Лабудов роман У затонима Лете – за њу је добио награду „Бранко Ћопић” коју додељује Задужбина великог писца у Српској академији наука и уметности. Тек тада се видело да Драгић има тананог и унутрашњег дослуха и са песником босанских планина, писцем „митраљезаца голубијег срца”. Критику ни то није подстицало, али је Лабудово име лепо пристајало класичним корицама Задругине едиције „Атлас”.
Два нова снажна романа објављују му, током првих деценија XXI века, угледни државни издавачи: „Службени гласник” – Крв и вода и Завод за уџбенике – Беле ноћи сивог сокола... Мада су у Коларчевој задужбини о роману Крв и вода говорили Рајко Петров Ного и писац ове реминисценције, критика опет није имала воље и рачуна, слуха и образа да размотри Драгићеве светове – у првом роману приступ стихији историје у стихији човекове душе и поднебља, са филозофијом зла и удеса, а у другом згуснути колорит Београда и његовог ратом и поразом замраченог моралног и политичког наличја.
Случај, пак, мења инертност и несавршеност нашег књижевног живота. Нимало случајно, нови Драгићев роман, под насловом Кукавичја пилад, објављује Српска књижевна задруга, најстарија и најугледнија издавачка установа, свикла да трасира и мења, наговештава и обасјава, и то у својој плавој едицији „Коло”, 2016. године. И тада се учинило да је управо плаво „Коло” оквир Драгићевог света и језика.

РОЂЕНО ИЗ КУКАВИЧЈИХ ЈАЈА

Свет романа је политичко-историјски: у првим годинама после Првог светског рата, када се српске државе Србија и Црна Гора уједињују, остварујући дуговековну потребу и чежњу да исти народ буде заједно, група политичких противника уједињења, очајна због личних губитака у олигархији последњег владара Петровића – спрема побуну: низ политичких, војних и терористичких акција за рушење државе настале 1918. године. Под покровитељством италијанских центара моћи и новца, та група креће на зао пут. Осим личних мотива, страсти и слабости, страха од конкуренције у великој држави, покреће их и одјек славних ратничких и културних традиција из лозе Петровића, у које спадају и светитељ Петар I и највећи песник Петар II Петровић Његош. Краљ Никола, „цар јунака”, ког су прослављали знаменити песници Змај и Лаза Костић, већ је политички мртав, али су несмотрености у обрачуну с њим, по његовом одласку из отаџбине, разјариле револт његових, махом самозваних присталица. Разјареност је толика да су сметнули с ума како је дуготрајни владар био један од највећих Срба и заговорника целине Српства у XIX веку, а они, његове присталице, траже да се у свему начини отклон од Србије и српства у самим Црногорцима... Слутећи да чине нешто недолично, што се противи логици, природи и сопственом бићу, негативни јунаци Драгићеве прозе доживљавају дубоке моралне и психолошке потресе својих савести и посрнућа.
Роман се, првим делом, збива у Италији, када се дружина спрема за поход на рушење заједничке државе, а већим делом у беспућу и на терену Црне Горе, где су дошли као наоружани странци и истурена рука окупатора. Као то поднебље – Лубардиног камена и планина – тако су њихове речи и мисли, језик поготово – све у колориту ономатопеја, алитерација и грчевима суровог поднебља и живота. У средишту романа налази се и драмска сцена о краљу Николи у подземним трезорима европске банке која му је понудила чување државног новца и злата. Тим новцем и златом је остарели песник химне Онамо ’намо у једном тренутку заменио свеколике традиције на којима је опстајала Црна Гора од Балшића и Црнојевића до Горског вијенца и Примјера чојства и јунаштва. Реплике европског лихвара остарелом господару дочаравају свевремени дијалог Црне Горе са „пријатељима” и „добротворима” са Запада, од опеваног боравка војводе Драшка у Млецима и Кањоша Мацедоновића у благостању Европе до данас... Тако је настао још један велики речник српског језика, који је Драгић сачинио и у ткиву романа и на крају књиге. То је драгоцен прилог обиљу и значењу раскошне и забачене лексике која ишчезава са ишчезавањем света који дочарава.
Тај роман и тај речник препознала су чак четири различита жирија. За Кукавичју пилад, у току једне године, Драгић добија четири књижевне награде: „Исидора Секулић”, „Светозар Ћоровић”, „Момо Капор”, „Печат времена”.
Друго издање романа Кукавичја пилад излази у Дивот-издању Српске књижевне задруге, а на научном скупу који је организовао Одбор за српски језик Српске књижевне задруге, јуна 2017, учествује двадесетак лингвиста, професора, критичара и књижевника. Зборник са тог научног скупа представља мали део надокнаде за ћутање или оклевање критике током минулих времена.
Лабуд Драгић спада у оне ретке писце чију ћете реченицу или страницу увек познати – тако пише само он.

***

Скица за биографију
Лабуд Драгић (Љевишта, општина Колашин, Горња Морача, 1954).
Објавио је романе: „У затонима Лете” (2003, Награда „Бранко Ћопић”), „Крв и вода” (2007), „Беле ноћи сивог сокола” (2013), „Кукавичја пилад” (2016, награде „Исидора Секулић”, „Светозар Ћоровић”, „Момо Капор”, „Печат времена”).
Књиге приповедака и прича: „Који немају печата” (1985), „Срам у катедрали” (1990), „Долином сенки” (1994), „Уочи трећих петлова” (1997), „Дивљи анђео” (1999), „Пандорини ветрови” (2004).
Превођен на руски, италијански, шпански и енглески језик.
Преводи са руског и италијанског.
Живи у Београду.

***

Расположење и сећање
„Верујем да ниједно расположење не траје колико је потребно да се напише солидна прича. Наравно, ако под расположењем не подразумевамо и уравнотежено радно стање. Но, извесно расположење може да осенчи неки текст код писца аматера или почетника. Онај ко није у солидном радном расположењу тај и не седа за сто. Мој проблем је најчешће долазио отуда што сам често био осујећен да оно што негде у себи пишем стварно и запишем. Отуда су могле долазити моје фрустрације и оне су биле редовно стање у оно време кад смо живели у студентским домовима, где се окружење мењало свакодневно, понекад из часа у час. Живели смо и грабили сваки тренутак осамљености да урадимо нешто смислено. Празници су били најповољнији тренутак за предах и писање.
Требало би да је расположење небитно јер оно увек траје краће од рада на било каквом тексту. (...) Писањем, у ствари, преносимо слике и расположења из неког другог времена који су ускрсли у сећању. (...) Записивањем ми свему покушавамо да дамо нови смисао. А кад настане прича или неко слично књижевно дело, оно постаје независно од свега и стиче смисао за себе.”
(Лабуд Драгић, из разговора за „Националну ревију”)

***

Општи семинар у Таковској
„Спомињем се једног почасног предавања професора Рашка Димитријевића. Имао сам утисак да пада у неку врсту заноса. Лако се то одушевљење преносило на слушаоце, и стварала се једна нестварна узвишена атмосфера.
Нисам заборавио ни једно вече кад је промовисан „Зборник радова професора и студената” са Светске. Била је препуна велика учионица, а дошли су поред осталих Данило Киш, Матија Бећковић, Брана Шћепановић, Милан Комненић... Што учесника, што студената – учионица дупке пуна.
Драган Недељковић је на почетку најавио Киша као првог студента који је дипломирао на тој групи. Имао сам утисак да је Киш био на некога љут. Прочитао је део есеја у коме је помињао гроктање свиња, очито је полемисао са неким, а ми (или бар ја) то тада још нисмо знали... Тада се још не беше појавила чувена Кишова књига „Гробница за Бориса Давидовича”, не беше ни наговештаја од оне скандалозне књижевне афере, али је неки набој високог интензитета, врло негативан, лебдео над овим скупом, и као да у томе беху први знаци онога што је, неколико година касније, потресало књижевни (а богме и ванкњижевни) Београд.
Матија је читао део поеме „Потпис” (доцније се појавила у књизи „Међа Вука манитога”) и изазвао опште одушевљење. Атмосфера се поправила и разведрила, неки добар дух је поново овладао целим скупом. (...)”
(Лабуд Драгић, из разговора за „Националну ревију”)

***

Ликовни пејзажи планина
„(...) Намеравао сам дати опис тог предела, неку врсту синтезе географских знања, путописног искуства и поетске визије једног чаробног простора. При томе, чинило ми се да ми опис измиче, колико год да сам настојао да ухватим целовиту слику кроз призму поетског доживљаја. (...)
Најјасније памтим свитања. Са сваким буђењем у родној кући, у Залому, дочекао сам многа јутра, расвите, раздања, сванућа... Још јасно видим рујне врхове обележене јутарњом позлатом сунца и могао сам пратити како се обасјање полако слива низ хриди и литице горских врхова. Овде на психолошком плану делује један парадокс: што су ти призори даљи у времену, све су јаснији и живљи у сећању. (...) Како сам по врховима пратио рађање сунца, тако сам га опет и испраћао следећи његов црвени одсјај на висовима, гледајући како црвена кугла утања иза далеких хридина на хоризонту. С тим диском који је и у одласку изгледао грандиозно, застрашујуће крвавоцрвеног, ужареног сјаја, одлазио је тај дан заувек. Плео бих тада венчиће од најлепшег горског биља и њима крунисао самога себе, поздрављајући Сунце које одлази и дан који ћу чувати у памћењу. (...) Сада оне врхове осунчане виђам у сновима и увек су под сребрном белином снега, недокучиви, далеки, и опет се пењем ка њима.”
(Лабуд Драгић, из разговора за „Националну ревију”)